Црква | Sveti Nikola-Serbian

Саборни Храм Епархије Канадске

Светог Оца Николаја - Хамилтон

Црква наша Српска, јесте изистинска мученица, напаћена, прогоњена и многострадална. У Њене темеље су уградили своје животе непрегледно мноштво мученика и страдалника за вјеру. Страдање и прогон Српске Православне Цркве кроз вијекове било је присутно и у оним временима која би се могла назвати мирним. Са дужним поштовањем сјећамо се наших браће и сестара који су дошли на просторе Хамилтона почетком прошлог вијека и сусрели се са изазовима које долазак у нову средину носи. Непознавање језика, културе, правила и прописа, били су свакако додатна мука новим досељеницима. Али и у таквим условима постојала је свијест да ће само организована Црквена заједница успјети да сачува православну вјеру, српску културу, традицију, обичаје и спријечи нестајање и асимилацију мале српске заједнице у Хамилтону. Залагањем, трудом и жртвом, мале групе Срба, настала је 1913 прва ЦШО у источној Канади посвећена Св. Оцу Николају. Иако малобројни успјели су да сакупе довољно новца да купе земљиште на углу Бич и Норткот улице у Хамилтону и да саграде малу црквицу посвећену Св. Оцу Николају. Потомци тих првих досељеника, као и други Срби који су Хамилтон и Канаду прихватили као ново огњиште, одлучили су у децембру 1963. да саграде нови велелепни храм у Славу Божију, и да буде посвећен Св. Оцу Николају и да наша ЦШО буде у пуном канонском и административном јединству са Српском Патријаршијом у Београду, под чију јурисдикцију подпада. Са ријечи се прешло на дијела. Већ у јуну 1964 освештано је земљиште на којем се данас налази наш Саборни храм и црквена сала. Копање темеља започело је 5. Октобра 1964, а освештавање темеља је извршено 8 новембра 1964. А овај диван храм, симбол пожртвованости и одрицања православних Срба Хамилтона освештан је 20 јуна 1965. Великим залагањем вјерног народа Српског ријешавани су многобројни проблеми у животу и раду црквене заједнице Св. Оца Николаја. Исплаћен је моргиџ, изграђена парохијска кућа, живописан је Св. Храм итд. И у вријеме тешких искушења последњег рата у отаџбини, прискочили смо у помоћ многострадалном народу Српском, шаљући своју помоћ, прихватајући и помажући оне који су долазили из ратом захваћених подручја. Жеља за напретком учинили су да се крене у још један велики пројекат. Проширење црквеног имања. Купљено је земљиште које граничи са црквеним имањем, а на том земљишту требало би када се стекну услови да се сагради старачки дом са свим пратећим објектима и инфраструктуром. На Светом храму је постављен нови бакарни кров, обновљене су учионице Српске школе, промењене подне облоге у црквеној сали итд. Све ово напријед наведено свиједочи о вјери и љубави вјерног народа српског. Са вјером у Бога и одлучношћу да се успије, а залагањем и трудом сваког појединца наша заједница постиже велике и запажене резултате. Драга лица вјерног народа најљепши су украс наше светиње. Свако богослужење посјећују вјерници и Богу свемилостивом молитве узносе. То је основна мисија и назначење наше цркве и потребно је истаћи и наш духовни напредак поред овог видљивог материјаног. Кроз молитве и богослужења, свете тајне, савјете и разговоре са свештеницима вјерници налазе укрепљење и утјеху у мноштву искушења којима су изложени у свакодневним животним изазовима. Молимо се Господу Богу и Св. Оцу Николају да нас укрепи и умудри како бисмо још боље радили и напредовали. Да нам дарује слоге и снаге, храбрости и мира, вјере, наде и љубави, како бисмо још боље сведочили нашу Свету Православну вјеру.

Освештавање Саборног храма на Духове 1965.

Историја наше Црквено-Школске Општине

Већ на самом почетку 20-тог вијека, мала група Срба, већином из подручја Крајине у бившој Југославији, дошла је у Хамилтон и одмах почела да размишља о изградњи свога властитог молитвеног мјеста, своје властите цркве. Године 1913, црква Св. Оца Николаја, подигнута је на углу Beach Road и Northcote Ave. Четири године касније, 15 децембра 1917, црква је освештана руком Sv. Владике Мардарија. Године 1924, саграђена је и црквена сала и тај простор је врло брзо постао центром српског друштвеног и културног живота. Током дужег периода након Другог Свијетског Рата, велики број српских избјеглица дошао је на подручје Хамилтона. Међу њима је био велики број ветерана из Другог Свијетског Рата, а међу њима велики број чинили су четници. Они су врло брзо пружили своју помоћ и учествовали у свим активностима црквнеог живота. Оригинална црква подигнута на Beach Road, остала је на тој адреси све до 1972 године, када је та мала дрвена црква срушена, а земљиште је преузела за потребе својег непрестаног проширивања, компанија Dofasco Steel Co. Иконе и црквена звона су пажљиво скинути и похрањени у нашој сестринској цркви Св. Оца Николаја на Бартон улици, која је саграђена и освештана 1974.

Године 1957 нови Српски центар је саграђен на Бартон улици. Будући је наша заједница непрестано расла, потреба за изградњом нове цркве постајала је све очигледнија. Ово је коинциридрало са Црквеним расколом 1963 године, тако да су подузети потребни кораци и планови за изградњу нове цркве.

Године 1964 купљен је комад земље од 3 екера са две старе куће на адреси 153 Nash Road S. У току те исте године, јуна 7. Прота Борко Борчић је дошао у Хамилтон као нови парохијски свештеник. Током његовог кратког боравка (1964-1967) овај енергичан свештеник организовао је живот наше црквене заједнице и стрпљиво управљао изградњом нашег новог молитвеног мјеста.

Дана 14. Јуна 1964 освештано је новокупљено земљиште, а изградња је започела октобра 05. 1964. Камен темељац је освештао Владика Стефан. Предсједник Грађевинског одбора је био покојни Марко Челар. Наша Црква је освештана јуна 20. 1965. Освећење Цркве и Сале је извршио Владика Стефан. Кум на освећењу је био покојни Илија Маријан.

Првих 25 година наше Црквено-школске Општине описано је у Споменици Цркве Св. Николаја, а која је изашла тим поводом за период 1965-1990.

Iконописац Драган Марунић, завршио је осликавање наше цркве, на огромно задовољстов и радост наших парохијана.

Јуна 3. 1990. празник Педесетнице био је од посебног значаја за нашу цркву. Његово Преосвештенство Владика Лонгин тадашњи епископ Аустралијско-Новозеландски, био је почасни гост. Он је освештао три позлаћена крста, дар брата Ранка Вукосављевића, предсједника наше ЦШО, којем је тим поводом одана велика част и признање за његов велики рад и допринос нашој заједници.

Прославе

У октобру 1990 прославили смо 25 година постојања наше ЦШО. Тај протекли период обележили су бројни значајни догађаји у животу и раду наше српске заједнице окупљене око Саборног храма Светог оца Николаја. Набројаћемо само неке од догађај. Постављен је нови систем за гријање и хлађење, наручене су двије нове пећи за кухињу, радило се и на многим другим пројектима који су били неопходни за успјешан рад наше ЦШО. Бројне културне манифестације, игранке, наступи фолклора, хора улепшали су овај период постојања нашег Саборног храма.Велику част и радост учино нам је Његова Светост блажене успомене Патријарх Павле својом посетом Хамилтону 3. и 4. Аугуста 1992.

Његова Светост је био у пратњи Високопреосвећеног митрополита црногорско-приморског Амфилохија и Његовог Преосвештенства епископа нишког Иринеја (садашњег Патријарха српског). Чинило се да је цијелокупна српска заједница из Хамилтона дошла да поздрави Његову Светост. Патријарх се сусрео са многим важним личностима канадског националног и политичког живота. Током многих година нашег досењавања у Канаду из наше отаџбине, увек смо осијећали да је наше српско наслијеђе, једно прелијепо и бесцијено благо, које је потребно сачувати.Наш Црквени хор је осмислио и организовао безбројна сеоска прела као јединствен начин како чувати и сачувати то наше јединствено наслијеђе. Сва традиционална обиљежја била су присутна на прелу: декорисани улази, ручни радови, ћилими који су прекривали бину и били постављени на различитим мјестима у сали, свијеће које су лагано горијеле у својим свијећњацима, домаћа храма која је угодно мирисала и појачавала апетити. Осим сценског наступа, којим се настојала дочарати и од заборава отети сеоска атмосфера, доскочице и народни обичаји, чланови хора су кроз пјесму преставили и свој репертоар. Бал– Одбор за прикупљање финансијских средства у саставу Деса Бибић, Милан Деспинић, Том Лазић, Ђорђе Ракас, Славенка Панкеричан, Весна Панкеричан, Бетх Паројчић, Стеванија Пејић, Драгица Шобот и Сенка Шобот, организовали су прикупљање средства за Грађевински фонд. Одбор је одлучио да организује забаве које ће у исто вријеме бити и повод за дружење. Нпр. *Бал под маскама*, *Краљевска породица*, *Фестивал вина*. То су биле вечери испуњене занимљивим костимаима, вечером, уз много плеса, дружења и веселог провода. Поред Гала игранки, исти Одбор за прикупљање финансијских средфстава, организовао је забаве под називом *Некадашњи плесови*. У прољеће 2003 и 2004. плесачи одјевени у одјећу из 50-их, 60-их, и 70-их плесали по тактовима музике из тога времена.

Веома весело и занимљиво је било организовати ове игранке као и присуствовати или учествовати у њима. Све ове активности биле су увијек подржане од стране вриједних сестара чланица нашег Кола. Без њихове помоћи и подршке тешко је замислити реализацију свега што је рађено и постигнуто.